SAVA OSTOJIĆ 1937-2014
Nakon kratke i iznenadne povrede, preminuo je SAVA OSTOJIĆ, potpukovnik u penziji, pripadnik 63, padobranske brigade, probni padobranac, produhovljena osoba sa mnoštvo drugih osobina, koje su mu krasile vreme između posla i slobodnog vremena. Sahranjen je na bežanijskom groblju u porodičnoj grobnici, uz vojne počasti i opelo.
Govor Vlade Miloševića, njegovog kolege iz profesionalne službe i kasnijih penzionerskih dana je priča o Savinom životu i njegovim postignućima. Prenosim ga u celini:
Savo druže, moj veliki prijatelju. U trenutku kada se rastajemo ne mogu a da se ne osvrnem i ne kažem nekoliko reči o tvom bogatom ali prekratkom životnom putu.
Potpukovnik Sava Ostojić rođen je 1937. godine u selu Jarak, u Sremu, Vojvodina. Osnovnu školu završio je u Sremskoj Mitrovici, a srednju školu u čuvenoj Trećoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Maturirao je 1957. godine.
Vojnu akademiju KoV završio je u Beogradu 1960. godine i po sopstvenoj želji raspoređen je u padobranske jedinice. Tu je završio padobransku obuku, 1963. godine postaje opitni padobranac u VOC-u (Vazduhoplovnom opitnom centru) u Batajnici. Posao probnog padobranca, tokom kojega je ispitivao nove padobrane koji su bili predviđeni da se uvedu u opremu naše vojske, obavljao je 24. godine. Sve do odlaska u penziju 1987. godine.
U ispitivanju svih vrsta domaćih i stranih padobrana Sava je skočio 2866 puta. Posebno treba istaći nekoliko skokova sa velikih visina. U toku službe odlikovan je sa više odlikovanja a i biše puta je pohvaljivan i nagrađivan. Nosilac je zlatnog padobranskog znaka.
U nekadašnjem SSSR-u 1967. godine (Rjazanj) završio je šestomesečni vazdušno-desantni kurs. U našoj vojsci završio je sve specijalističke kurseve i dobio zvanje padobranskog instruktora Prve klase 1985. godine.
Kao instruktor padobranstva vodio je diverzantski kurs za „ljude žabe”. Kao kruna ukupnog rada i uspeha za postignute rezultate, komandant RV i PVO ga ističe za primer i 1985. godine mu uručuje Zlatni znak padobranskog instruktora Prve klase sa poveljom.
Pored rada na padobranima, u užem smislu, Sava se ističe i kao veliki poznavalac katapultirajućih pilotskih sedišta. Posebno dobro je poznavao ruska sedišta u avionima MIG-21, kao i engleska sedišta „Foland” i „Martin Beker”, za koja je završio specijalistićke kurseve u Engleskoj
Sava je bio svestrana ličnost, krasila ga je mudrost, želja za prenošenjem iskustva na svoj podmladak. Bavio se i slikarstvom, svirao kao mlad violinu, bio vrhunski sportista. Imao je on značajnih rezultata. Tako je na „Svearmijskom prvenstvu JNA” 60-tih godina više puta osvajao prvo mesto u disciplini „Vojnički višeboj”. Redovno je učestvovao i svim padobranskim takmičenjima u zemlji i inostranstvu. Dva puta u reprezentaciji Jugoslavije u Portorožu, jednom u Francuskoj i na evropskom prvenstvu u Vršcu.
Po prestanku aktivne vojne službe Sava nastavlja druženje a svojim dojučerašnjim kolegama, aktivnim prisustvom i radom u udruženjima veterana Vojvodine i u Udruženju penzionisanih vojnih letača i padobranaca Jugoslavije i Srbije.
Svoju humanost i plemenitost, umetničku dušu, Sava je posvetio negovanju cveća. Poznate su njegove orhideje, ukrasno cveće i drveće, koje je održavao na svojoj vikendici i u stanu. Toliko ih je bilo da im se ni imena ne zna. Voleo je prirodu, a mene je zadirkivao da o poljoprivredi ne znam ništa, jer se kao mali nisam „vozio na drljači”. Sećam ga se i kako je na aerodromu spasao gavrana „Gavru”, koji je ispao iz gnezda. Ta ptica se toliko pripitomila da nije hteo da odleti od pilota i padobranaca.
Mnogo je voleo i poeziju, znao je napamet stotine stihova i naših i ruskih pesnika. Kada se obeležavao 29. novembar, Dan republike, ili 22. decembar, Dan JNA, uz prigodnu kapljicu, Sava bi beskrajno recitovao stihove Disa, Puškina i drugih poznatih pesnika.
U Savinom kulturnom opusu posebno mesto zauzima grafika. U rodnoj kući u Jarku još i danas stoji njegova predivna slika sa cvećem. Međutim, grafika je bila njegova velika ljubav. Svakom pripadniku VOC-a uradio je portret. Crteže i portrete radio bi i za vreme partijskih sastanaka, tako da prisutni nisu znali da ih Sava „slika”.
Voleo je on svoju suprugu Veru, kćerku Vesnu, zeta Peđu, a najviše svoja dva unuka Aleksu i Mateja. Oni će se uvek sećati „Ježurke Ježića”.
Dragi Savo, mirno počivaj pored svog sina Srđana i na svemu ti hvala.
Slava mu!
Sava u Večernjim novostima 1972
Nikola OSTOJIC Blog 