Svečani susret pripadnika 23. klase KoV, povodom 50. godišnjice završetka Vojne akademije i promovisanja u potporučnike, održaće se 10.10.2020. u Domu vojske u Beogradu. Prikupljanje u 13. časova.
Ko je u prilici neka obavesti ostale pripadnike klase, kako bi se okupili u što većem broju.
Navršilo se 52. godina od završenja školovanja i mature đaka gimnazije „Svetozar Marković”, generacije koja je 1966. godine krenula daljim putem. Svako od nas ostvario je svoje životne ciljeve i profesionalnu karijeru i, sada, kao penzioneri uživamo u minulom radu, prisećanju i evociranju mnogih događaja iz ličnog života i svojim hobijima.
Ovaj mali međujubilej obeležena je skupom i druženjem u bašti novosadskog Kluba vojske na Keju.
Kao što to biva, u veselom raspoloženju i uz ukusnu večeru, mi, sada već sedamdesetogodišnjaci, podsetili smo se mnogih događaja iz perioda školovanja. Svako od nas prepričao je svoju životnu priču, malo se pohvalili malo izjadali i zadovoljni proveli vreme u druženju. Prepričane su i mnoge anegdote uz sećanja na druženje u raznim prilikama tokom školovanja. Tu su se našle i nekoliko starih slika.
Kompilacija video snimaka na linku:
https://photos.google.com/movie/AF1QipMIstSLlBPIeOkk_9PQZPa_eYMrGUgRVfg6DZMD
Laza Beljanski je kao organizator dao najveći doprinos okupivši najupornije nekadašnje gimnazijalce, voljne da se druže. Nažalost, neki od nas nisu došli, iz ko zna kojih razloga. Pojedinace je bolest sprečila da prisustvuju ovom skupu. Razredna Milena Šurjanović, nažalost, nije prisustvovala zbog ozbiljne povrede. Ulogu vršioca dužnosti razredne odigrala je uspešno Danka Kovač.
Sve fotografije, koje odišu prijatnim raspoloženjem, ostaju kao sećanje. Nalaze se na G+ (kliknuti na link)
https://photos.google.com/…/AF1QipMWZXxUoPmktPr3w-pbHGrU3sB…
Srećanja i druženja gimnazijalaca su sve češća, ove 2017. godine bio je to susret posle 51. godinu od završenja školovanja i mature. Nažalost, iz naših redova otišlo je ove godine troje nekadašnjih prijatelja.
П Р О Г Р А М
Od 11,00 – 12,00 прихват на главној капији, упознавање и обилазак Војне Академије
Oд 14.00 – 18.00 дружење у ресторану Клуба Војске Србије у ул. Браће Југовића 19, у Беграду
……………………………………………………………………………………………………………………..
31. maj 2014.
Maturanti IV-3 razreda gimnazije „Svetozar Marković” u Novom Sadu, generacija 1965/66 – sastali su se krajem maja 2014. godine da bi obeležili protekla sećanja, doživljaje i setili se lepih zajedničkih trenutaka. Nekadašnji maturanti nisu čekali da se sakupe na jubilarnu 50-tu godišnjicu, koja je daleko. Koliko? Još godinu dana, ili dve kada su proslavili matursko veče.
Želja za druženjem jača je od takvih jubileja. Kako napisa Vladimir Kopčanski u svom pozivu za ovo druženje, postoje u životu trenuci koji se večno pamte. A, kao šlagvort je restoran sastanka „Tragom starog fijakera” bio pozadinski moto susreta generacije. Da li se tu krije simbolika da vreme prolazi, a ostaju tragovi u našem nezaboravu, poput točkova starog fijakera. Oni su urezani da se pamte iako ih je vreme već obrisalo. Sećanja, koja se prenose druženjem, ne brišu se lako. Ona su utkana u naš zajednički duh druženja. Podsećaju nas na dane kad smo bili mladi i puni energije, puni elana da završimo gimnaziju i počnemo nešto novo, ono što će opredeliti naš protekli život. Iako se mnogi pitaju da li je taj protekli život bio po našim očekivanjima ili su na njega uticale nevidljive i vidljive sile pred kojima smo bili nemoćni, svi smo dosegli jednu novu granicu.
Cela generacija je otišla u zasluženu penziju. Ostavljajući mladima da nastave gde smo mi stali. A nije da se to nije osetilo. Bilo je među nama i direktora koji su uspešno poslovali, i političara koji su dobrodušno utkivali svoje ideje u svakodnevnicu života, čineći ga smislenim. Bilo je i onih koji su ispunjavali Hipokratovu zakletvu, darujući zdravlje drugima. I novinara je bilo koji su ostavili svoj javni trag, i onih koji su knjige napisali. I onih, među nama, kojima je ceo život prošao u pesmi i folkloru, prenoseći našu nacionalnu i tradicionalnu kulturu na mlada pokolenja. Kada bi to znali mladi, koji nas nasleđuju, sledioli bi put. Ali, oni tragove fijakera koji grabi uz četveropreg, ne vide. Njih su odneli neki drugi vetrovi. I sopstvene ambicije. Pa neka.
Nama ostaju naša sećanja, seta za nekim davnim dobrim vremenima i osećaj da smo lakše od ovih sadašnjih gimanzijalaca terali kočiju kroz vreme.
Iako još neki nastavljaju da rade po inerciji, po sopstvenoj volji, koja ih vodi putem koji je njihov sopstveni fijaler krenuo, ostali uživaju u „blagodetima” penzionerskog života. Nekima je to politika, nekima beg od stvarnosti, nekima unuci, nekima borba sa staračkim nedaćama koje „stari fijaker” nosi sa sobom. Valja naglasiti da ima i pojedinaca koji su na ovaj susret došli izdaleka. Ništa nije bilo važnije nego susresti se sa drugovima koji su nekada, zajednički, provodili i vreme van obaveznih časova.
Hoćemo li se sastati i sledeće godine i obeležiti početak te, poslednje godine našeg školovanja? Verovatno hoćemo, takvi jubileji zaslužuju obeležavanje. A, potom, ostaje nam i naredna, jubilarna, završnica 2016. godine. Sa željom da je dočekamo iskoristili smo ono najlepše što život stavio pred nas. Koliko ćemo još iskoristiti, to najviše zavisi od nas samih.
Vladimir kaže svojim drugovima, „Ako u životu naiđete na probleme, nemojte odustajati, znajte da uvek možete da računate na podršku, maturanta IV-3 razreda gimnazije „Svetozar Marković” u Novom Sadu, generacija 1965/66. godine.
Bila je to, koliko se moglo oceniti po sveukupnom utisku, nezaboravna subota 31.05.2014. godine
Susreli smo se veseli, razdragani i radosni što se „prepoznajemo” ili ponovno upoznajemo, jer protekle godine, od 45. jubilarnog susreta, donele su i delimičan zaborav. Ovako smo pobedili veliki deo tog, neumitnog, zaborava. Susreli smo se kao radoznala lica.
Na kraju, među tragovima „starog fijakera” ostaće i neke slike, koje će možda da izblede s vremenom. Međutim, neko je davno rekao: Svaka slika priča svoju priču. U njima vidimo i ponekad se prisetimo nečega što se ne može ispričati rečima. Evo te priče u slikama.
Nikola Ostojić
Nekadašnji učenici IV-3 Gimnazije „Svetozar Marković”, iz Novog Sada, sastali su se u restoranu „PortoBelo” i obeležili 45. godina od završetka mature i prvog koraka u svet fakulteta, drugačijih ozbiljnijih obaveza, koje su predstavljale smernice ka budućem profesionalnom usmerenju. Iz te generacije niknuo je veliki broj uspešnih rukovodilaca, profesora, doktora, oficira, privatnika… Danas ili za neki mesec najviše njih biće penzioneri, okrenuće se trećem dobu i uživati u blagodetima tog doba.
Susretu je prisustvovala i razredna, profesorica Milena Šurjanović, koja je sa svojih bremenitih 80 godina života još uvek vitalna i duhovito raspoložena. Inače, profesorica Šurjanović je autor više literarnih književnih dela i profesionalnih udžbenika.
Susret je protekao uz dobar zalogaj na „švedskom stolu”, kapljicu dobrog pića i razmenu emocija, doživljaja iz proteklog perioda od prethodnog okupljanja i ponovnog podsećana na zbivanja iz gimnazijskih dana.
Najveći doprinos okupljanju nekadašnjih maturanata dali su Vladimir Kopčanski i Damir Paljić.
Sastanci generacije i obeležavanje mature organizuju se svake pete godine.
Generacija koja je 1966. godine maturirala postigla je veoma visok rezultat na kraju školovanja. Među učenicima ovog razreda nalaze se i Rade Bajić, svojevremeno direktor novosadske Toplane i poslanik u parlamentu; Lazar Beljanski, profesor na Institutu za Fiziku u Novom Sadu; Zdenko Drampetić, socijalni radnik i direktor gerontološke ustanove; medicinski radnici Jagoda Šupica, Jeca Grmuša, Jelkica Vukelić, dr Vladimir Patić (pukovnik), Feodora Paljić, Daca Ćirić; direktor u ŽTP Ognjen Panić, novinari Jovan Popović i Nikola Ostojić (pukovnik); učitelji i pedagoški radnici Smilja Čamdžić, Nada Prodanović, Nemet Bora, Mara Mladenović; dr Dušan Mišković boravio je dugo godina u inostranstvu a svoj doprinos u radu uglednih preduzeća dali su Ljilja Adžić (Vojvodinaturs), Svetozar Bankovački (Gas NIS), Slobodan Grubačić (Sofka, Kotor), Milan Ilić u opštinskim organima, Vladimir Kopčanski (Danubius), Srđana Maksić (Agrovojvodina), Anđelka Munćan (Šumarija Titel), Damir Paljić (Metal Inđija); Dragan Trifunović najveći deo svog radnog veka proveo je u KUD „Svetozar Marković”; Stevan Ćulum penziju je dočekao u Kolortehni; Danka Kovač najveći deo svog radnog veka provela je u HINSU a Zora Kokotović u Mesnoj kancelariji Stepanovićevo.
Nažalost, još od sedamdesetih godina prethodnog veka među završenim maturantima nije jedino Miloš Gajić – Gaja, koji je pod neobjašnjenim okolnostima poginuo u Zagrebu.
Prisetimo se kako je pre deset godina organizacioni odbor pozivao na obeležavanje 35. godišnjice:
Poziv za generaciju Gimnazije „Svetozar Marković” iz Novog Sada 1965-1966 godine
Prevrćući stranice kalendara neki od nas, pomalo čak uplašeno, ustanovili su da je ova godina veoma značajna. Jeste značajna po događajima u našem društvu i po zbivanjima u svetu, ali je za našu generaciju značajna zbog toga što smo pre tridest i pet godina u mesecu maju oprostili od predavanja u Gimnaziji „Svetozar Marković” u Novom Sadu.
Zato smo mi koji smo u Novom Sadu odlučili da budemo domaćin našeg susreta, kao i pre 35 godina.
Zar je prošlo već toliko godina od tada?
Trideset i pet godina je veoma dugo da poželiš da te vidimo i da ti vidiš nas. Dođi i ponesi u očoma slike svakog od nas, kakve nas pamtiš. Donesi nešto od onog nadanja što smo ga svi imali, ako ti je još preostalo, i podeli ga sa nama, kao nekada.
Čeka te jedna tvoja čitava generacija.
Bio je to sastanak u restoranu broda „Zepelin” 2001. godine.
Sastali smo se i 2006. Bilo je to veoma prijatan susret uz tamburašku muziku.
Šta reći ove 2011. godine, deset godina kasnije.
Da li nam je ostalo još da ponovo izmenjamo adrese na sledećem susretu. Da li će još jednom moći svako od nas da se pohvali svojim potomstvom ili unucima, onim što su postigli u vreme kada je naš radni vek završen prekretnicom koja se zove treće doba života. Verujemo da će biti prilike da se još jednom u vremenu pred nama, podsetimo na sve prošle dobre i loše stranice svog života… i lepote gimnazijskih dana.
I da do nekog novog susreta ponovo prevrćemo stranice kalendara.
Razredna je susret zaključila ocenom da je došlo vreme da se sastajemo svake godine. Sledećih pet godina, za mnoge od nas, do novog susreta generacije je pravi izazov. A svaki susret nam je značajniji. Tako produžavamo pamćenje i sećanje na jednu neobičnu generaciju gimnazijalaca, koja je svoj najbolji radni vek provela u neobičnim vremenima. I ostaje nam osmeh da smo bogatiji za jedno značajno osećanje zajedništva, kojime nas je povezala gimnazija.
KLASA SA NAJVIŠE GENERALA
2010. godine, tačnije 20. jula, navršilo se punih 40. godina od završetka školovanja 23. klase Vojne akademije Kopnene vojske. Školovanje je počelo davne 1966. godine, kada je 590 srednješkolaca, odabranih po posebnim kriterijumima primljeno na školovanje u Vojnu akademiju.
Za nas, tadašnje pitomce, bio je to novi životni izazov. Sa posebnim entuzijazmom i voljom lako smo prihvatili nove uslove života, uz pomoć i brigu naših starešina seli smo u pitomačke klupe, stali u vojnički stroj, položili svečanu obavezu i prihvatili se učenja.
Pitomački dani bili su ispunjeni obavezama i dužnostima, a najviše učenjem i pripremanjem za budući poziv. Učenje i obuka nikada nisu bili problem za većinu pitomaca. Samo oni koji su zalutali brzo su otišli. Pored pitomačkih učionica, amfiteatra, poligona na Banjiškom visu, Jahorini, Šari, Nabrđu, Mionici ili na Savi u Šapcu, ostala su i sećanja sa sportskih terena, kulturnih i drugih manifestacija od kojih je najviše pitomaca svih klasa učestvovalo u proslavi Dana mladosti 25. maja. Pored svih napora bilo je i izlazaka u grad i druženja, najčešće u Domu JNA.
Pamtimo položene ispite, činove razvodnika, desetara, vodnika, a posebno izbor budućeg roda i rastanak posle dvogodišnjeg druženja u Beogradu, kao i odlazak u školske centre širom tadašnje Jugoslavije. Školovanje u centrima u Sarajevu, Banja Luci, Beogradu, Kruševcu, Podgorici, Karlovcu i Zadru trajalo je još dve godine. U centrima smo ovladali strukom, položili sve ispite i doživeli dan kada smo promovisani u čin potporučnika. JNA je 20. juna 1970. godine postala bogatija za 426 mladih osposobljenih oficira. Uhvatili smo kormilo svog života u ruke i zaplovili u tokove profesije. Bili smo odani i svojim dužnostima i svojim životnim obavezama.
Na prethodnoj proslavi 30. godišnjice neko je rekao: Činovi i funkcije su dokaz i potvrda profesionalne zrelosti 23. klase. U proteklih 40. godina otišli smo u penziju sa svim znanjima i iskustvima koja smo stekli. To vreme obeležili su znaačajni događaji i promene koji su se zbili u našem društvu, državi, vojsci i okruženju. Svima nama svojom dinamikom, veličinom i posledicama promenili su život jer su bili brojniji, zeški i jači od naših nada i planova. Suprostavljali smo se destruktivnim pojavama, videli smo tuđe patnje a mnogi su doživeli i svoje tragedije, proterani iz bivših republika zajedničke države. Bolela nas je muka našeg naroda, ali se nismo štedeli da budemo i na klučnim mestima i zbivanjima naše novije istorije i u najtežim prilikama. Osećanja odgovornosti i dužnosti prema otađbini i narodu mnogimaa od nas dodelili su i čelne pozicije. Bili smo u veličaanstvenom stroju našeg naroda i tu smo sačuvali svoju profesionalnu čast i dostojanstvo. Po tome će nas pamtiti i buduća pokolenja i naredne klase Vojne akademije.
POLITIKA, 27.09.2010.
Pуковник у резерви Драган Јеличић у пензији је од 1995. године и с поносом истиче да је дипломац 23. класе Војне академије КоВ. Ова генерација је пре тачно четири деценије завршила школовање, када је промовисано 426 младих официра. Из њихових редова проистекло је највише генерала у историји академије, укупно 27, а међу њима је свакако најпознатији Небојша Павковић, бивши начелник Генералштаба Војске СРЈ. Кроз неколико дана, 30. септембра, Војна академија организоваће свечаност и дружење са овим заслужним ветеранима, поводом њиховог значајног јубилеја. Тим поводом пуковник Јеличић у разговору за „Политику“ евоцира успомене из богате каријере. Његова је девиза да народ који не поштује своју историју и војску, и нема будућнćnosti.
Драган Јеличић са монографијом класе |
– Углавном сви официри из наше класе били су до 1990. унапређени у више официре. Тако се може рећи да је наше време дошло уочи распада државе, армије и почетка ратова у СФРЈ. Али, добар део нас свих националности дубоко је веровао у идеје братства и јединства и остао је у српској војсци и држави. Међу њима, било је и Хрвата, попут потпуковника Милета Мочића, па Словенаца, Муслимана (Мустафа Мујазиновић), Македонаца (Димче Грмашковски)… И дан-данас се дружимо, редовно виђамо и у добрим смо пријатељским односима. Један мањи број официра остао је у бившим југословенским републикама из породичних разлога, пошто су им супругаме из тих крајева. Рецимо, Васа Босанац остао је у Македонији, Милан Лукић у Словенији… Последњи од нас из класе прошле године у пензију је отишао Спасоје Мучибабић, који је иначе и био најбољи, дипломиравши са просечном оценом 10,00 – напомиње Јеличић.
Они Муслимани и Хрвати који су напустили ЈНА и прешли у новоформиране армије бивших република, остварили су бржи успон у карије- рама, попут Мустафе Полутка који је убрзо постао генерал у Армији БиХ, додаје пуковник.
– У ратним дејствима многи су се истакли, применивши, нажалост, сва знања и вештине која су стекли током школовања и искуства са великих војних вежби. Треба ли бољи пример наше обучености и оспособљености од генера- ла Павковића који је командовао током агре- сије НАТО-а. Осуђен је у Хашком трибуналу. Ипак, показао се као веома способан командант у орга- низовању одбране која се проучава у војним академијама широм света – додаје наш саговорник.
Пуковник Јеличић подсећа да су запослени у војсци све до деведесетих година имали одлична примања услове за рад. Тако је он као млад потпоручник, у 25. години живота, добио двособан стан у Струмици, иако још није био ожењен:
– А као мајор имао сам плату у вредности од 3.000 немачких марака, када сам купио и кола и изградио кућу у Брусу! Тада су јединице биле формацијски много веће и гломазније, далеко боље попуњене са људством. Нисам једини који сматрам да је човек одлучујући фактор сваке одбране, па смо зато и били у прилици да се добро организујемо против сваке агресије, што се показало и на Косову и Метохији. Морам да похвалим и квалитет обуке у тадашњој војсци, што доказује и чињеница да су одлично обучене биле не само активне, већ и резервне старешине, као команданти дивизиона. Свако од нас је знао у сваком моменту шта и како треба да уради на најбржи и најефикаснији начин, да испољи сво знање, умеће и вештину.
Б. Билбија
Nikola OSTOJIC Blog 